Jača

Nemoj da misliš da ne mogu
Ne bih da me smatraš slabom
Ja to nisam.

Umijem da volim
Umijem i da se kontrolišem
I volim te.

Ne poričem svoje emocije
Ali ih ne prodajem za par riječi
Za par besmisenih riječi.

Ne trudi se riječima
Ne pričaj mi ljubav
Pokaži mi, da osjetim.

Ne želim da slušam o tome
Za to imam muziku
Budi tu kad je potrebno.

Ne smatraj me hladnom
Ne smatraj me drskom
Ja sam samo jaka.

Zar da te to plaši
Zar tebe, lave
Zašto ne slomiš i moje srce?

Ne brini ljubavi
Ne dam te nikom
Štitim te, čuvam te, želim te.

Ne plaši se malo drugačije ljubavi
Ne plaši se prejake ljubavi
Ljubav je u djelima, ne u riječima.

Navikavaj se na ovo
Naučiću te bolje
Voljećeš me jače. 

23 - 03 - 12

Opet 

I opet uspijevaš da mi okreneš svijet

I znam ovu priču napamet

Emocije kod tebe ne postoje

Tražiš ono što oduvijek i bješe tvoje

Opet za mene nema sna

Kao da sam tobom opčinjena

Uzimaš me i ostavljaš kad to poželiš

Ne držiš me kraj sebe a ne želiš da me dijeliš

Opet ulaziš pod kožu

Ne pitaš kako je

Ponovo si moj svijet

Sad moje srce razum ne čuje

Ista se ploča vrti, ista muzika se čuje

Tvoj duh ponovo tu je

Izvodimo predstavu staru

Ista sreća

Ista bol 

Ista muka je na repertoaru

Želiš me i odbijaš

Daješ mi i uzimaš

Čuvaš me za sebe i ostavljaš me drugima

A opet sam za sve ja kriva

I cijeli  svijet da me opsuje

Neće me boljeti kao riječi tvoje

Ne misliš puno i kažeš nešto

Što jako povrijedi, a radiš to često

Ti i tvoj otrov, zar opet to

Moj si blagoslov, i najveće zlo

Slaba sam...

Sasvim slučajno čujem tu pjesmu. Ona pokreće jedan film u mojoj glavi. Naš film, nadivnije slike, prelijepi motivi i čarobna sreća koja mi se ocrta pred očima. 

Nestvarno je bilo. Nažalost, sve što mogu da osjetim je duboka, jaka, teška nostalgija. Nama je kraj davno došao. Davno su teške riječi i loša osjećanja počela da uništavaju svu magiju koja je postojala među nama. 

Više se ni ne pitam ni kako niti zašto niti ko je kriv. Više nije bitno. Sve je otišlo stramputicom.

Nismo uspjeli da izvučemo ono što nam je bilo najvrednije - meni ti, tebi ja, ljubav. Sve je nepovratno otišlo, vječno izgubljeno, zarobljeno u sjećanju. Jedno drugom smo prošlost. 

Bič sudbine nas je udario tamo gdje smo najranjiviji, a dva smrtnika nisu bila dovoljno jaka. Bili smo slabi, krhki, nikakvi, prokleti. 

A miris tvoje kože mi se vrati sa svakim proljećnim povjetarcem. Ljetnje sunce sija kao tvoje oči. Cijeli grad ima tvoj dah. Svuda si oko mene. Svuda me pratiš. 

Ne znam da li mi smetaš ili mi prijaš. Možda te i sama prizivam. Možda sam i dalje slaba na ono što smo imali, na ono što se ljubav zove. 

Nisam više sigurna da li si tu ili si samo u mojoj glavi. Ne znam da li dišeš pored mene, ili samo želim da vjerujem da si tu kao nekad. 

Mrzim sebe. Mrzim tebe. Mrzim nas, Mrzim ovu sudbinu. Mrzim svoje misli. Mrzim naše uspomene. Mrzim to što smo takvi. Mrzim što te i dalje sanjam, vidim, želim. Mrzim život posle tebe.

Sve je stalo posle nas. Sve je isto. Prazno je, vrti se u krug. 

Ne želim da se išta promijeni. Želim da patim, želim da krenem dalje. 

Ne bih da izgubim jedino što mi je od nas ostalo - bol. Čuvam je kao dijamant. Prokletstvo. 

Pokušavam da se saberem i okrenem misli ka budućnosti. Ali ne ide. 

Ej, 20 mi je a tako sam sjebana. . .

Budimo srećni!

   
     Kao da sam juče imala 17 - vesela, uvijek nasmijana i najglasnija u smijanju, opuštena, radoznala, ambiciozna, vječno zamišljena, sa velikim snovima, planovima, željama. 

     Pitam se zašto sam dozvolila sebi da izgubim svu tu radost življenja koja me je činila ovim što jesam?

    Zar sam ogorčena, nesrećna, umrtvljena? Zar mi je, sa 20, ponestalo snage da se radujem? Zar nemam razloga da budem srećna? Imam. Bar znam na čemu trebam da radim, šta da popavim. Moram da se probudim iz ovog zimskog sna. 

    Ono što želim da istaknem je činjenica da nisam jedina koja prolazi kroz ovaj "proces". PROCES ISISAVANJA ŽIVOTA. Prostiji naziv za to je - ODRASTANJE. Nažalost, upravo to "odrastanje" znači ovaj gore pomenuti proces. Zašto?
    

    Mili ljudi, zašto to? Hajde da se nasmijemo sebi u ogledalu? Da budemo lijepi, ružni, mršavi, debeli, žuti, zeleni, gladni, žedni, siti, napijeni, zauzeti, slobodni, crveni, plavi... ali srećni! Ispunjeni svojim postojanjem. Dovoljni sebi za sreću.

    Zar da nam godine prave zatvor od života... Još jedna godina znači još jedna rešetka na našoj ćeliji. Zašto? 

     Mi smo sve što imamo sebi. Ja sam sebi jedina. Imam ljude koje volim, mnogo njih. Ali sam SEBI jedina. Moje tijelo je jedino koje imam. Moje ruke, moje srce, moj nos, moje oči, moj stomak - to je jedino što imam. Jedino sebe u potpunosti imam. Moram da naučim da volim sebe, danas, sjutra, sledeće godine i narednih nekoliko decenija. Niko me neće voljeti kao što ja volim sebe. Ono trenutka kad shvatite to, sve se mijenja. 

     Imaću problema, poteškoća u životu, ostaću bez novca, ostaviće me momak, preminuće voljena osoba, dobiću otkaz, biću umorna, razočarana, povrijeđena, slomljena... Super! IDEMO DALJE

     To i jeste život. 

     Davaću sebi priliku da uvijek budem bolja, jača. Biće mi teško ali ću znati da zaslužujem sreću i obezbijediću je sebi. Uvijek ću sebi dati novu priliku - jer znam da je zaslužujem.

     Ko god bude ovo čitao, neka osjeti, razumije. Neka zna da moj život tek počinje. Da svakodnevno svačiji život tek počinje. Ne dozvoljavam tamu, već ću sebi sijati najjače, najblještavija ću biti. Nekima je život odavno počeo i želim da razumije ovo što pišem. Za svakoga je. Za sve generacije. Za sve ljude. Neka osjete, razumiju. Poistovjetite se ljudi. Naučite od ove klinke koja možda ni ne zna šta je čeka, ali zna šta želi od sebe i zna ko je - a život neka navali sa šamarima! Želim da izdržim... Izdržaću.

Pisanje - dar za hrabre

    

Teško je pisanje. Pišem o sebi. Izlivam dio svoje duše na čisti bijeli papir. Možda bih trebala da manje opterećujem ovo savršeno bjelilo koje uništavam teškim riječima, pogrešnim idejama i uvrnutim mislima. Možda sam samo sebična.

    Voljela bih da mogu da crtam, da imam taj talenat. Papir bi ispao ljepši na kraju.

    Ovako "samo" pišem, možda ni za to nemam talenat ali imam dušu. Imam srce. Imam svoje priče. Čudne, budalaste misli i ideje.

    Sve ih cijedim iz svog, zaštitnički nastrojenog srca. Sve je to moje, moja dragocjenost. Moj dar. Moja bol. Moja tuga i sreća. Moja radost i patnja. JA. 

    Kroz običnu igru riječi pričam nešto. Jednu svoju priču.

    To preporučujem samo onima koji su dovoljno hrabri da se uhvate u koštac sa svojim najdubljim emocijama (kakve god one bile). Samo oni koji imaju snage da svoju istinu gledaju tako ogoljenu pred sobom, samo takvima preporučujem pero i hartiju. Ako možete da se tako ogolite pred sobom (i pred drugima) - onda i pišite. Ako to osjetite - zaplačite. Još jednom zaigrajte sa svojim emocijama. Još jednom ih posjetite, zaplačite zbog njih, prelistajte ih. Biće vam lakše. 
Pisanje je najbolji način da čovjek vidi koliko daleko može da ode sa svojim mislima i emocijama; koliko dobro se nosi sa svojim bićem. Sa istinom. 

    

Moja istina. Tvoja istina, čitaoče. Vaša istina, ljudi. Zar ne trebamo biti ponosni na istinu? Zar je ne trebamo prihvatiti, prigrliti, oplakati je i naučiti? Može biti teška, surova, neprijatna ali je samo jedna. Zato je i posebna; zato se i njeguje. 

   Moja istina sam JA. Ovakva kakva sam. Cijelim tijelom, bićem, dušom, energijom. 

    Tvoja istina si TI. Baš takva kakva si; baš takav kakav si. Svaki dio tvog postojanja. Voli se! 

    

    Prihvatiti istinu i voljeti sebe su dva najveća izazova u životu. Ali je i to moguće! 

Pisanjem otkrivate svoju istinu, i sebi i drugima. Pisanje pomaže da što bolje upoznate svoju istinu. 

    Pišite. Plačite. Upoznajte. Otkrijte. Prihvatite. Volite. 

    Ja već jesam... I znate šta? Istinski sam srećna.