понедељак, 01. мај 2017.

U kasne sate...

Slučajno ti vidjeh sliku i odlutaše mi misli, negdje predaleko. Kao očajnički trzaji su moji pokušaji da ne mislim, da prebolim, da zaboravim. Ne ide mi najbolje. Sve je u najboljem redu, govorim sebi da sam krenula dalje i da ću uspjeti. Onda te vidim, ili vidim nešto tvoje, osjetim tvoje prisustvo. I sve ode dođavola! Svaki pokušaj, svaki trud, sve ode... I opet sam na početku.
Ne mogu ovako, nije mi lako. Ne slušaju mene oči kad im kažem da ne plaču. Ne čuje srce kad ga preklinjem da me ne steže po pomenu tvog imena. Neće moja koža da se smiri kad mi nedostaješ, drhti. Neće one slike da se pocijepaju, zapale. Neće ni sve te uspomene da iščeznu, nestanu, ispare iz mog uma.
I onda ne znam šta ću od sebe. Da li da čitam sve te pjesme o tebi? Opet? Sve su one napisane tebi, inspirisane tobom. A nikad ih nećeš pročitati. Nikad nećeš znati koliko toga si umio da probudiš u meni – sve najbolje i najgore. Nikad nećeš moći da se izgubiš u toj igri riječi koja savršeno opisuje sve ono što si ti. I sve ono što sam ja sa tobom.
Počnem da pišem opet. I pišem i pišem i ne želim da stanem... A želim da uništim sve što sam od tebe stvorila – uspomene, filmove u glavi, savršenog čovjeka, pjesme, priče. Oh dragi, šta bi mi rekao da pročitaš sve ovo? Da li bi sve ovo imalo smisla u tvojim očima?
A šta bi ti napisao o meni? Da li bi mi uopšte išta posvetio, da li bi dozvolio da dio mene ostane u tebi zauvijek?

A nije mi ništa, dobro sam. Samo me ponekad posjetiš, samo nekad me vratiš na početak. Ovako, u kasne sate daješ dušu mojim pjesmama. Otopiš svaki led u meni i učiš me kako da svu svoju toplinu prenesem na pjesme, priče. Ljubavi, od tebe pravim najčistiju umjetnost. A ti to nisi inače, samo u kasne sate. 



среда, 26. април 2017.

Ne vjeruj njoj!

Na tebi je da sačuvaš onaj dio mene koji si volio, koji je bio samo tvoj...
I kad te ona pogleda onako zavodnički, kad želi sa tobom sve
Ne vjeruj joj. 
Ako ti ikad kaže neku lijepu riječ, 
ili da si joj drag, da te voli
Ne vjeruj u to. 
Ako se zaplače i poželi da je zagrliš, 
ne radi to, 
Nije ona slaba, samo troši tvoje ruke, 
ako ti kaže da joj treba sigurnost
To nije istina.
Ako ti skuva kafu ujutro i kaže da si njen,
ako kaže da te je gledala dok spavaš, 
da izgledaš kao najdivniji anđeo
Ne vjeruj joj! 
Ako kaže da jedva čeka da se joj se vratiš, 
Ne vjeruj. 
I onda kada ti pijana kaže da je samo tvoja,
da samo tebe želi, da si njeno najvrednije
Ne vjeruj joj! 
Ako kaže da ju je strah da će te izgubiti, 
da ne želi da diše bez tebe, 
Ne vjeruj! 
Ako te odbrani i zaštiti pred svima, 
I to je laž! 

Sve je laž! Zar ne znaš to? Sve što ona uradi je laž, neistina. 
Ja sam to već jednom uradila, ja sam bila prva. Samo ja se računam. 
Ne upadaj u njenu zamku, ne voli te ona. Ne kao ja. 
Ne može to niko kao ja, ne vjeruj njoj. Ostavi je, dođi meni. Po ko zna koji put ali zauvijek
Ne vjeruj da će te ona ljepše voljeti, ne može to niko. Nemoj da je zavoliš zbog tih laži. To su samo laži. 
Budi pametan ljubavi, budi moj. Ja te volim. Ako pokuša da kaže nešto, ne dozvoli joj.
Ne vjeruj njoj! 

уторак, 25. април 2017.

Pola mene je nestalo

Nismo se odavno vidjeli... 
Kako si? Kako život? 
Je li sve okej? Jesi li i dalje onaj stari moj koji se najljepše smije? 
A te oči, jesu li i dalje one nadivnije? Sijaju li isto kao nekada? 
Ne moraš da me gledaš više, više nisam potrebna tvojim očima. 
To je valjda okej. 
A kako ljubav? Jesi li srećan? 
Jesi li usrećio nekog? 
Jesi li bio razočaran? Je li te neko povrijedio? 
Pričaj mi o tome, želim da čujem sve, želim da te znam i dalje...



Slušala bih i ćutala. 
Ne bih ti rekla ništa o sebi, ne bi ti se svidjelo. 
Ja sam se promijenila. Nisam više kao prije. 
Odavno se nismo vidjeli, ja sa druga osoba. 
Pola mene je nestalo. 
Ništa od onog sjaja u očima koji si stalno primjećivao. Nema ni one pozitivne energije koju si sa zadovoljstvom upijao. 
Iščezlo je sve što si volio kod mene. 
Nisam ja to htjela. 
Život je to odnio. 
Zajedno sa svom radošću djeteta koju sam uvijek čuvala u sebi. 
Pola mene je nestalo. 
Da me sada sretneš ne bi me ni primijetio. 
Postala sam duh, kao da lebdim. 

Nisam najbolje, ali ti to neću reći. 
A zašto i da ti kažem, neću da te opterećujem.
Ti si zaštićen, rođen pod srećnom zvijezdom, ne moraš da trpiš moju muku. 
A i ne treba ni meni to. Ne želim da znaš.
I ne moraš da znaš. 
Žalio bi me. I pitao šta mi se desilo?
Pitao bi me gdje je tvoja stara ja
I zašto je pola mene nestalo?

A ja ću u sebi poželjeti da znam odgovor. 
I poželjeću da mogu da ti kažem, da mi ti odgovoriš i nađeš neko rešenje. Voljela bih da pričamo o tome. O meni. 
I da mi kažeš da ti značim, da sam divna. 
Iako znam da to više nisam, voljela bih da me ti i dalje tako vidiš.
Voljela bih da se zabrineš i da probaš da me popraviš. 
Da me nasmiješ, bar  na kratko. 



Ali ja te nisam srela, niti to želim. 
Voljela bih da si srećan. Mada to i jesi, čim mi se ne javljaš. 
Odbacio si me i znam da si sigurno ispunjen čovjek. Vjerovatno nisi sam.
To je okej. 
Neću te sresti, a i zašto bih? Ionako ne bih imala ništa lijepo da ti kažem...

субота, 08. април 2017.

Dozvolite

     Dugo sam se ogledala u ogledalu i u odrazu vidjela "promašaj" od djevojke. Rekli su mi da nisam ženstvena, i da je su te boje za djevojke. Rekli su da obučem to a ne ono drugo, nije lijepo. Rekli su mi da ne idem desno, jer je ispravno pravo. Rekli su mi da je moje pogrešno a njihovo ispravno. Svašta su mi govorili. Bili su to neki pokušaji da me dovedu u red, da me urazume, da me unormale.
     Šta znači biti normalan? Da budem kao i ostali? Da nosim crveno jer je to neko rekao? Da obučem haljinu jer je to za djevojku? 
    - Nemoj da psuješ, ne govori to, ne govori uopšte, ne iznosi mišljenje, tiše pričaj, ne smij se toliko glasno, uredi tu kosu, ne farbaj se, ne tetoviraj se, ljepše hodaj, pokaži malo te ženske atribute, našminkaj se malo... Idi pravo


     Zašto želite lava strpati u kavez za kućnu macu?


   Ne, 
neću rozu boju 
i neću šljokice 
i neću sjaj za usne 
neću duge trepavice
Ne,
neću providnu majicu
i neću uske farmerke
i tu otvorenu majicu
nisam izlog, osoba sam
Ne,
neću da izlazim da bi me neko gledao
ne želim da se nekom dopadnem
neću da izlazim da bih pokazala
nekome nešto
Ne 
ne moraju da okreću za mojim dupetom
niti da gledaju u moje grudi

Neka mi gledaju u oči
neka vide da nemam šminku
I da imam prirodno lice
blijedo, rumeno, nesavršeno
Neka vide da sam osoba
nisam parče odjeće
ili šminka ili parfem,
Osoba. 

     Osoba sam koja voli sebe zbog svega što jeste. Svaki dio mene je lijep - jer je moj. Drugo nemam niti želim. 
     Ne želim da hodam među ljude i da tražim da me vole, gotive, primijete. Mogu biti kao duh, ljepše je i realnije. Nisam duh u svom životu i to mi je dovoljno. I neću da izlazim zato što drugi svi izlaze, ne želim provod. Provodiću se uz knjige i čaj ili kafu, provodiću se u svojoj sobi uz muziku. Ne moram tamo zato što tamo idu svi. Ostaću ovdje gdje sam ja najviše ja
     Ne pravite od nekog nešto što nije. Živite svoj život i cijenite ako vidite nešto neuobičajeno, ne mrzite, ne čudite se. Dozvolite osobi da bude osoba












петак, 31. март 2017.

Jača

Nemoj da misliš da ne mogu
Ne bih da me smatraš slabom
Ja to nisam.

Umijem da volim
Umijem i da se kontrolišem
I volim te.

Ne poričem svoje emocije
Ali ih ne prodajem za par riječi
Za par besmisenih riječi.

Ne trudi se riječima
Ne pričaj mi ljubav
Pokaži mi, da osjetim.

Ne želim da slušam o tome
Za to imam muziku
Budi tu kad je potrebno.

Ne smatraj me hladnom
Ne smatraj me drskom
Ja sam samo jaka.

Zar da te to plaši
Zar tebe, lave
Zašto ne slomiš i moje srce?

Ne brini ljubavi
Ne dam te nikom
Štitim te, čuvam te, želim te.

Ne plaši se malo drugačije ljubavi
Ne plaši se prejake ljubavi
Ljubav je u djelima, ne u riječima.

Navikavaj se na ovo
Naučiću te bolje
Voljećeš me jače. 

среда, 29. март 2017.

23 - 03 - 12

Opet 

I opet uspijevaš da mi okreneš svijet
I znam ovu priču napamet
Emocije kod tebe ne postoje
Tražiš ono što oduvijek i bješe tvoje
Opet za mene nema sna
Kao da sam tobom opčinjena
Uzimaš me i ostavljaš kad to poželiš
Ne držiš me kraj sebe a ne želiš da me dijeliš


Opet ulaziš pod kožu
Ne pitaš kako je
Ponovo si moj svijet
Sad moje srce razum ne čuje
Ista se ploča vrti, ista muzika se čuje
Tvoj duh ponovo tu je
Izvodimo predstavu staru
Ista sreća
Ista bol 
Ista muka je na repertoaru


Želiš me i odbijaš
Daješ mi i uzimaš
Čuvaš me za sebe i ostavljaš me drugima
A opet sam za sve ja kriva
I cijeli  svijet da me opsuje
Neće me boljeti kao riječi tvoje
Ne misliš puno i kažeš nešto
Što jako povrijedi, a radiš to često
Ti i tvoj otrov, zar opet to
Moj si blagoslov, i najveće zlo



петак, 24. март 2017.

Slaba sam...

Sasvim slučajno čujem tu pjesmu. Ona pokreće jedan film u mojoj glavi. Naš film, nadivnije slike, prelijepi motivi i čarobna sreća koja mi se ocrta pred očima. 
Nestvarno je bilo. Nažalost, sve što mogu da osjetim je duboka, jaka, teška nostalgija. Nama je kraj davno došao. Davno su teške riječi i loša osjećanja počela da uništavaju svu magiju koja je postojala među nama. 
Više se ni ne pitam ni kako niti zašto niti ko je kriv. Više nije bitno. Sve je otišlo stramputicom.
Nismo uspjeli da izvučemo ono što nam je bilo najvrednije - meni ti, tebi ja, ljubav. Sve je nepovratno otišlo, vječno izgubljeno, zarobljeno u sjećanju. Jedno drugom smo prošlost. 
Bič sudbine nas je udario tamo gdje smo najranjiviji, a dva smrtnika nisu bila dovoljno jaka. Bili smo slabi, krhki, nikakvi, prokleti. 
A miris tvoje kože mi se vrati sa svakim proljećnim povjetarcem. Ljetnje sunce sija kao tvoje oči. Cijeli grad ima tvoj dah. Svuda si oko mene. Svuda me pratiš. 
Ne znam da li mi smetaš ili mi prijaš. Možda te i sama prizivam. Možda sam i dalje slaba na ono što smo imali, na ono što se ljubav zove. 
Nisam više sigurna da li si tu ili si samo u mojoj glavi. Ne znam da li dišeš pored mene, ili samo želim da vjerujem da si tu kao nekad. 
Mrzim sebe. Mrzim tebe. Mrzim nas, Mrzim ovu sudbinu. Mrzim svoje misli. Mrzim naše uspomene. Mrzim to što smo takvi. Mrzim što te i dalje sanjam, vidim, želim. Mrzim život posle tebe.
Sve je stalo posle nas. Sve je isto. Prazno je, vrti se u krug. 
Ne želim da se išta promijeni. Želim da patim, želim da krenem dalje. 
Ne bih da izgubim jedino što mi je od nas ostalo - bol. Čuvam je kao dijamant. Prokletstvo. 
Pokušavam da se saberem i okrenem misli ka budućnosti. Ali ne ide. 
Ej, 20 mi je a tako sam sjebana. . .