Pola mene je nestalo

Nismo se odavno vidjeli... 

Kako si? Kako život? 
Je li sve okej? Jesi li i dalje onaj stari moj koji se najljepše smije? 
A te oči, jesu li i dalje one nadivnije? Sijaju li isto kao nekada? 
Ne moraš da me gledaš više, više nisam potrebna tvojim očima. 
To je valjda okej. 
A kako ljubav? Jesi li srećan? 
Jesi li usrećio nekog? 
Jesi li bio razočaran? Je li te neko povrijedio? 
Pričaj mi o tome, želim da čujem sve, želim da te znam i dalje...



Slušala bih i ćutala. 
Ne bih ti rekla ništa o sebi, ne bi ti se svidjelo. 
Ja sam se promijenila. Nisam više kao prije. 
Odavno se nismo vidjeli, ja sam druga osoba. 
Pola mene je nestalo. 
Ništa od onog sjaja u očima koji si stalno primjećivao. Nema ni one pozitivne energije koju si sa zadovoljstvom upijao. 
Iščezlo je sve što si volio kod mene. 
Nisam ja to htjela. 
Život je to odnio. 
Zajedno sa svom radošću djeteta koju sam uvijek čuvala u sebi. 
Pola mene je nestalo. 
Da me sada sretneš ne bi me ni primijetio. 
Postala sam duh, kao da lebdim. 

Nisam najbolje, ali ti to neću reći. 
A zašto i da ti kažem, neću da te opterećujem.
Ti si zaštićen, rođen pod srećnom zvijezdom, ne moraš da trpiš moju muku. 
A i ne treba ni meni to. Ne želim da znaš.
I ne moraš da znaš. 
Žalio bi me. I pitao šta mi se desilo?
Pitao bi me gdje je tvoja stara ja? 
I zašto je pola mene nestalo?

A ja ću u sebi poželjeti da znam odgovor. 
I poželjeću da mogu da ti kažem, da mi ti odgovoriš i nađeš neko rešenje. Voljela bih da pričamo o tome. O meni. 
I da mi kažeš da ti značim, da sam divna. 
Iako znam da to više nisam, voljela bih da me ti i dalje tako vidiš.
Voljela bih da se zabrineš i da probaš da me popraviš. 
Da me nasmiješ, bar  na kratko. 



Ali ja te nisam srela, niti to želim. 
Voljela bih da si srećan. Mada to i jesi, čim mi se ne javljaš. 
Odbacio si me i znam da si sigurno ispunjen čovjek. Vjerovatno nisi sam.
To je okej. 
Neću te sresti, a i zašto bih? Ionako ne bih imala ništa lijepo da ti kažem...